Deca su ga zaobilazila kao da je kuga, a onda se saznala istina: Bio je najlepši momak u Pazovi dok za 1 noć nije postao starac! Sneg na glavi, pakao u duši!
U svakom sremačkom selu postojala je ona jedna kapija pored koje se prolazilo ubrzanim korakom i ona jedna klupa na kojoj je sedela tišina. Za decu u Staroj Pazovi, ta tišina imala je ime - Stanko, ili kako su ga stariji poluglasno zvali, Braća.
Dok su se druga deca smejala, roditelji su im pretećim prstom branili da zavitlavaju starca koji je, poput senke, obitavao u svojoj "pustari od avlije".
Decenijama niko nije znao šta se krije iza tog staklastog pogleda i kose koja je pobelela preko noći, sve dok godine nisu skinule veo sa tajne koja je decenijama grizla džigericu jednog čoveka.
Prenosimo vam u originalu dirljivu ispovest sa Tik Tok stranice "stari.srem" o sudbini zanatlije kojem je jedna kobna voda odnela sve, ostavivši samo "sneg na glavi i pakao u grudima":
"Mi deca zaobilazili smo ga ko da je kuga. Ne zavitlavajte deda Stanka! Ne derite se pred njegovom kapijom, gunđali bi nam roditelji, babe i dede, preteći prstom.
Ćutali smo i sklanjali se ne znajući zašto, al osećajući neku teskobu što je izbijala iz one njegove pustare od avlije.
Bio je mutav, čovek od mraka. Samo sedi na klupi pod orajom il u retke dane sa čiča Đojom al divana bez. Gleda u prazno, ko da traži nekog kog davno nema, a pogled mu staklast, odsutan. Bog te pita gde je on bio u tim mislima.
Zanatlija beše ajnc, bravarija, stolarija, sve mu išlo od ruke. I stoke je imo al sve je to radio mehanički ko navijen, bez volje i pesme. Žena mu umrla mlada, a sin i ćerka... e to je bila rana što nije zarastala. Nisu mu dolazili... Zli jezici su svašta gudili, al istina je čučala dublje.
Njegov nadimak je bio Braća. Al nikom brat bio nije. Bio je sam.
Tek kad sam brkove pustio, mati mi otvori dušu. Sine, reče setno: "Bio je to najlepši momak u Pazovi. Lep, pesma se orila za njime, devojke se otimale. Al ga nesreća satre.
Najstarija ćerka, pupoljak, udavila se negde na Savi, odma posle drugog rata. Tu je Braća umro, a Stanko ostao. U tridesetoj godini posedeo je skroz, preko noći postao starac. Sneg na glavi, pakao u grudima. Od tada se povukao u sebe, u onu grobnu tišinu. Ta voda ga je jela cela veka, polako, natenane".
Odsutan, nem, živ, a mrtav za svet. Tuga ga je razarala, grizla mu džigericu, dok ga na posletku nije skroz pojela. Umro je negdi sredinom osamdesetih mozda i malo kasnije.
Tek tad sam shvatio, nismo se mi bojali njega, nego te goleme, crne samoće što je kuljala iz njega. Odnela je i njega kao i mnoge sremačka tuga. Bog da mu dušu prosti, sad valjda ima mir."